Boja Sunca, Liban:)

Putujem vec tri dana i dve noci, prešao sam preko tri hiljade kilometara, ali idem na veoma posebno mesto – u Liban. Spomenika i kulturnih znamenitosti tamo nema, a ne postoji ni cuvena gradevina koja se mora videti, niti turisticka atrakcija koja se ne sme propustiti. Pitate se, možda, šta onda tamo može da se vidi? Tamo, kažu, sunce zalazi za Mediteran, a ljudi žive u medusobnoj harmoniji (nije oduvek tako bilo), bez obzira na to jesu li hrišcani, muslimani ili pripadaju nekoj drugoj konfesiji. Tamo se džamije nalaze pored hrišcanskih crkvi, kao što nove zgrade nicu pored starih, uništenih u gradanskom ratu. Tamo me ceka grad na obali s predivnom plažom i prelepim morem iznad kojeg se uzdižu planine, grad u haoticnoj državi s dve vlade, dve vojske i mnogo drugih problema, ali i grad koji se nalazi na mestu na kojem su stari Fenicani razvijali svoju civilizaciju i kulturu.

Upravo sam ušao u Liban. Severna granica je u totalnom haosu. Postoji samo jedna traka za oba saobracajna pravca, na kojoj su bez ikakvog reda parkirani šleperi, autobusi i automobili. Na carini se u redu ceka po nekoliko sati. Konacno smo prošli. Idem kroz Tripoli, onuda kuda vodici i brošure savetuju da se ne ide, jer je veoma opasno. Na severu Libana vlada anarhija, ima mnogo porušenih kuca i izbeglickih kampova. Ako uzmete u obzir cinjenicu da je ovde poslednjih 40 godina ratno stanje i onda vam ništa ne predstavlja iznenadenje. Bitno je da se osecate sigurno i da uživate u specificnosti Libana. Autoput se proteže uz obalu mora i divno je odatle videti sve gradove koji se s planina spuštaju u Mediteran

.

Pao je mrak i u ogledalu mora blješte svetla Bejruta. To je poseban grad, olicenje bliskoistocne egzotike. Bejrut je Arapima omiljen grad u koji mnogo investiraju, pa se u njemu, uprkos nemirima i ratovima, stalno gradi. Grad je karakteristican po mnogim društvenim dogadajima i u njemu nikad nije dosadno. Hamra je najpoznatija i najbucnija bejrutska ulica u kojoj su smeštene brojne prodavnice, restorani, kafici, hoteli… U toj ulici sam i odseo. Lepo je bilo šetati obalom mora, posmatrati lokalne protivrecnosti, kupati se u Mediteranu, gledati savršeni zalazak sunca.

Napustivši Liban, preko Damaska sam nastavio put do Amana, glavnog grada Kraljevine Jordan. Osim stare tvrdave i rimskog teatra, u Amanu ne postoji ništa drugo vredno gledanja. Sam grad, smešten na brdima usred pustare, prljav je i siv, zbog cega sam, posle samo jednog dana boravka, nastavio dalje, prema jugu. Unajmivši taksi u društvu trojice Amerikanaca koje sam upoznao u amanskom hostelu, obišao sam grad Madabu, poznat po prelepim vizantijskim mozaicima koji su i glavna turisticka atrakcija ovog grada, a zatim se popeo na planinu Nebo s koje se pruža predivan pogled na dolinu reke Jordan i na Mrtvo more. S tog mesta je, inace, Mojsije posmatrao obecanu zemlju, a tu je i sahranjen.


Posle najsvetijeg mesta u Jordanu posetio sam Mrtvo more. Ogromno jezero na granici Jordana i Palestine najniža je tacka na planeti Zemlji – nalazi se na preko 400 metara ispod nivoa mora zbog cega voda iz njega ne istice. Važi za najslanije more na svetu, a zbog saliniteta cak devet puta veceg od uobicajenog, u njemu žive samo najotporniji mikroorganizmi – bakterije. Zbog toga je ova voda izuzetno gusta, pa je u njemu nemoguce potonuti, cak se može bezbedno zaspati plutajuci na njegovoj površini.
Posle uživanja u slanoj vodi i lekovitom blatu, u društvu Amerikanaca zaputio sam se ka jugu zemlje. Usput smo posetili poznati krstaški zamak Kerak, da bi nam se posle toga putevi razišli. Izmenivši po ko zna koji put plan putovanja, odlucio sam da posetim drevnu Petru, cudesni crveni grad izvajan iz stene. U Vadi Musu, mesto na kojem je smešten ovaj cuveni anticki lokalitet, stigao sam kasno popodne kada je sunce pripeklo svom snagom. Odmorivši se tog popodneva u Vadi Musi, ujutru sam bio spreman za posetu Petri koja je, pored Bejruta i Mrtvog mora, predstavljala glavni razlog mog polaska na ovaj put.


Dok se žuto sunce uzdiže nad kamena brda koja okružuju anticki grad Petru, stojim pred biletarnicom cekajuci na kartu za njen obilazak. Iako je to nesumnjivo najskuplja ulaznica za obilazak nekog lokaliteta, cim se prode kroz kapiju koja ovaj grad deli od ostatka sveta – postaje jasno da je blago Nabatejaca od neprocenjive vrednosti. Petra je bila glavni grad arapskog kraljevstva Nabatejaca, nomadskog naroda koji se na jug Jordana naselio pre više od 2.000 godina. Kao karavanski trgovci, Nabatejci su velikim delom kontrolisali trgovacke puteve prema južnoj Arabiji, posredujuci u trgovini s azijskim zemljama. Zahvaljujuci tome ostvarili su znacajnu ekonomsku i politicku moc i osnovali carstvo koje se protezalo sve do severnog dela Arapskog poluostva. Prestonica tog carstva bila je Petra, u koju se sticalo svo bogatstvo Nabatejaca, kako materijalno tako i kulturno, preuzeto od Grka i Rimljana. Zanimljivo je da jedan od najlepših i najbogatijih gradova starog sveta,skriven iza markantnih planina, do pre 200 godina nije ni bio poznat svetu. Švajcarski putnik Johan Burkhardt ponovo je otkrio Petru 1812, UNESKO ju je 1985. uvrstio u popis mesta koja se smatraju svetskom kulturnom baštinom, a nedavno je proglašena za jedno od sedam svetskih cuda savremenog doba.

Ulaz u crveni grad vodi kroz kanjon neverovatne lepote. Put dugacak par kilometara, koji se proteže izmedu ocaravajucih crvenih stena, završava se zaštitnim znakom Jordana, cuvenom grobnicom pod nazivom „Riznica” (The Treasury), koja je svojevremno služila kao nabatejski hram. Ogromno zdanje uklesano u stene sazidano je pre više od dva milenijuma da bi poslužilo kao grobnica vladaru Nabatejaca, a kasnije je pretvorena u prostor za vršenje verskih obreda.
Nastavljajuci put prema centru Petre, prošao sam pored mnogobrojnih hramova, žrtvenika i grobnica, a zatim se predamnom ukazao dobro ocuvan amfiteatar iz 1. veka koji je, takode, isklesan iz stene. Na izlasku iz podrucja nekadašnjeg grada nalazi se možda najlepši spomenik ove izgubljene kulture, El Deir ili Manastir. Petra je ogroman grad za ciji obilazak treba izdvojiti najmanje dva dana. Da bi se došlo do El Deira, koji leži na brdu iznad grada, potrebno je prepešaciti nekoliko kilometara, a zatim se satima penjati uz stepenice. Kao i sve ostalo u Petri, El Deir je isklesan iz crvene stene. Prvobitno nabatejski hram, kasnije je pretvoren u manastir, po cemu je i dobio ime. Sa brda oko El Deira pruža se impozantan pogled na zalazak sunca koji je, kako kažu, najlepši u ovom delu sveta.


Te veceri sam u hostelu upoznao devojku i momka iz Finske, koji su se ponudili da me narednog dana povezu u Akabu, u koju su se i oni zaputili. Dok smo se vozili cuvenim „kraljevskim putem“, susreli smo beduine na kamilama, pa sam se zapitao u cemu je smisao njihovog života u pustinji. Iako su pustinjski pejzaži lepi, nisam mogao da docekam da vidim Crveno more. Najzad smo stigli u Akabu i smestili se – moji saputnici u hotel, a ja u beduinski šator u blizini plaže.
Ako se uzme u obzir da je Akaba grad na obali Crvenog mora, koje važi za jedno od najlepših i najbogatijih mora na svetu, ocekivanja pred dolazak na to mesto zaista su velika. Medutim, Akaba nije ništa posebno – iako je boja mora prelepa, plaža je neuredena i prljava, a voda, u kojoj ima dosta ježeva, nije baš najpogodnija za kupanje.


Izneverenih ocekivanja, ponovo sam promenio plan putovanja i posle dva dana provedena na moru odlucio da krenem kuci. Iz Akabe sam lokalnim autobusom stigao u Aman, a ujutru sam uhvatio autobus za Damask i u najstarijem gradu na svetu prisetio se znacenja reci „haos”. Iako je Sirija stara koliko i ljudska istorija, a sirijski gradovi traju koliko i vreme samo, zemlja je veoma nerazvijena i siromašna. Zbog toga anticki spomenici izranjaju iz deponija, stanovništvo je polupismeno i neobrazovano, a policija i sistem korumpirani. Pola sata provedenih u Damasku bilo je dovoljno da opet promenim plan putovanja. Otišao sam autobusom u Alepo i taksijem produžio do Antakije.


Iz Antakije stižem do Ankare, a odatle u Istanbul. Konacno, uhvatio sam voz za Beograd i time se prica o mom putešestviju na Bliski istok okoncala.
Sada, kad je sve iza mene, mogu da kažem da s ovog putovanja nosim najlepše uspomene. Srecan sam što sam se okupao u Mrtvom moru i što sam video gradevine crvene boje uklesane u stene; nadam se da cu opet moci da posetim Petru, skriveni dragulj Jordana. Poseta Bejrutu znacila je ostvarenje mojih snova, a u Liban bih uvek rado otišao, uprkos savetima i upozorenjima o tome šta je bezbedno, a šta nije.
Milos Jankovic